SPORTSKOPSIHOLOŠKI SENZACIONALIZAM

Kada se u sportu dogodi neuspeh, neostvarivanje cilja koji su trener i sportisti postavili ili samo iznerevene nade navijača, olako se potegne za sportskpsihološkim argumentom. U takvim situacijama, ili sam trener i sportisti konstatuju da nisu bili ’’psihološki pripremljeni’’ ili auditorijum zaključi kako je upravo sitnica koja ’’čini razliku’’ psihološka priprema, odnosno, prisustvo sportskog psihologa u stručnom štabu. Neosporna je istina da je psihološka priprema ravnopravni deo sportske pripreme. Međutim, iako upravo dobra psihička pripremljenost jeste ’’kec iz rukava’’ kada su svi ostali argumenti potrošeni na terenu, psihička priprema nije stvar ad hoc rešenja, niti je sportski psiholog čarobnjak koji rešava probleme kada niko drugi ne može. Psihološka priprema je stvar, pre svega opšte sportske kulture. Da bi sportista senior, kao i trener, mogli maksimalno da učinkuju od angažovanja sportskog psihologa, neophodno je da imaju u svom ličnom i sportskom razvoju usvojeno stanovište o mestu i ulozi psihologa u sportu. Psiholog nije stučnjak koji stupa na scenu kada ništa drugo ne donosi rezultat, kada postoji problemi i teškoće, kada se sumnja da je neko ’’lud’’. Psiholog, posebno psiholog u sportu, je jedan o stručnjaka u sportu, koji sa svoje strane i sa stanovišta svoje nauke i struke, pomaže razvoj i ostvarivanje potencijala u sportu. Da bi se to dogodilo, potrebno je obuhvatnije, a ne ad hoc rešenje. Treba imatu u vidu da sportski klubovi i u svetu i u Evropi, koji imaju psihologe pri seniorskim sastavima, imaju čitave timove psihologa uključene u psihološki i sportski razvoj svih mladjih kategorija sportista. Na našim prostorima, menja se svest o značaju i ulozi psihologije u sportu medju roditeljima mladih sportista, pre svega. Postoje mladi sportisti, koji se, zahvaljujući inicijativi svojih roditelja, vrlo rano upoznaju sa suštinom i prirodom psihološke pripreme i čini prve korake u psihološkom radu na sebi. Desetogodišnjaci koji u kontekstu sporta dolaze u kontakt sa psihologom, moći će na pravi način za desetak godina da iskoriste usluge i rad sportskog psihologa, jer će imati adekvatnu osnovu za dalje usavršavanje u psihološkoj sferi i već uspostavljenu kulturu u tom smislu. Kritikovanje seniora koji ’’neće’’ da saradjuju sa sportskim psihologom, isto je kao kritikovanje ljudi koji ne jedu zdravu hranu, zato što ’’neće’’ da jedu povrće. To je navika koja se ili stvara spontano u detinjstvu ili se uz posebnu ličnu svest i inicijativu uspostavlja kasnije. Blagotvornije je svakako početi spontano i na vreme, i u pogledu psihičkog i fizičkog zdravlja, kao i uspešnosti na terenu.