Sport & samokontrola

Sport je emocija, strast i život. Na sportskom terenu i takmičenju ostavlja se poslednja kap znoja, poslednja suza i poslednja suza radosnica. Čovek nije robot, ponajmanje čovek-sportista nije robot. Ljudski je odreagovati, naljutiti se, radovati se… Na početku psihološkog rada na sebi, sportisti često kažu kako im veoma prija da na određeni način ohrabre sebe, da to čak i treneri neguju kao odnos prema sebi u kritičnim trenucima kada je potrebno samoohrabrenje. I sa takvim pristupom je načelno sve u redu. Problem nastaje kada se ta naučenost pokazivanja emocija, sa namerom pokazivanja pozitivnih emocija u cilju samohrabrenja, generalizuje i postane u praksi – pokazivanje svih emocija. To znači pokazivanje emocija i iz negativnog spektra subjekivnog doživljaja i reagovanja, ali tu pripada i svaki slučajni potez podstaknut emocijom, bez obzira koliko delovala banalno i savladivo ili naizgled kontrolisano. Čitava oblast psihologije koja se bavi neverbalnom komunikacijom uči nas upravo koliko se emocije ‘’otkrivaju’’ i nalaze način da se ispolje u sitnim i nesvesno nekontrolisanim gestovima, bez obzira na stepen racionalne samokontrole. Sport ni u kom slučaju ne treba da postane bezlična video igrica, niti sportisti treba da se pretvore u ‘’bezdušne’’ robote koji samo ponavljaju naučene motorne radnje, ali upravo da bi sport i u budućnosti pomerao granice ljudskog postignuća, neophodno je vežbanje mentalne rutine pred takmičenje i tokom takmičenja. Ovladati sobom, situacijom takmičenja i protivnikom treba da bude psihološka strana sportskog izazova, a ne sinonim za ‘’robotizaciju’’ sportista. I to nije isključivi prirodni dar, nego veština koja se vežba. Kada sportista nauči da kontroliše svoje funkcionisanje smanjuje verovatnoću da ga ljudska (odnosno psihološka) slabost udalji od sportskih ciljeva, za čije ostvarenje ima sve tehničko-taktičke i kondicione preduslove.