PSIHOLOŠKA (NE)PRIPREMLJENOST

Još jedno Svetsko prvenstvo u košarci je završeno. Kao i uvek posle takmičenja, stručni krugovi, kao i široka publika, imaju svoje utiske i preporuke. Kroz ovaj tekst, iz psihološkog ugla, skroman doprinos u tom smislu. Možda se prvi put dogodilo da sportisti tako eksplicitno izjave da nisu bili psihološki pripremljeni za mnoge aspekte koji sportiste u toj, golim okom nevidljivoj, psihološkoj sferi i atmosferi, sačekaju na velikom takmičenju. U vrhunskom sportu često se previdi da najboljim predstavnicima jedne zemlje, koji se takmiče u surovim sportskim okruženjima drugih zemalja, uopšte bilo šta može da postane ’’problem’’ u igri, bilo kada i bilo gde, pa ni kada nastupaju za nacionalni tim. Druga pretpostavka koja se nadovezuje na prethodnu – ako se pokaže bilo kakva slabost iz psihološke sfere tokom nastupa za reprezentaciju, to znači da sportisti ’’neće’’ da igraju. U korenu prethodnih predrasuda je nekada dominatan princip selekcije u sportu: mentalno jaki će izdržati svaki ’’dril’’, na treningu i utakmici i tako ćemo dobiti one koji će nas predstavljati u internacionalnim takmičenjima, pored ostalih čuda koje će postići u karijeri. A, ko nije ’’bogom-dan’’, na vreme će nestati sa sportske scene. Šta se zapravo događa u toj golim okom nevidljivoj psihološkoj sferi?! Poslednjih desetak godina sport se mnogo promenio upravo u toj sferi. Nije više dovoljno oslanjati se na intuitivno psihološko adapatiranje na izazove takmičenja i prirodnu mentalnu jačinu, koja bi trebalo da bude saveznik kada je to najpotrebnije. Kao što je nekada fizička priprema ušla u sport i vremenom sve više činila razliku, tako se sada događa sa psihološkom pripremom. Cilj psihološke, kao i ostalih aspekata sportske pripreme, je da sportiste pripremi za predvidivo i sve što možemo da naslutimo od nepredvidivog i tako uvećamo udeo onoga što sami kontrolišemo, a umanjimo udeo faktora slučaja ili sreće. Možemo da predvidimo pritisak na velikom takmičenju, koji kroz nepregledna polja socijalnih mreža izvire kao gejzir na svakom koraku, možemo da predvidimo suđenje koje nam se ’’ne sviđa’’, možemo da predvidimo provokacije protivnika, težinu četvrtfinala, psihološku dinamiku jedne ekipe na turniru...i niz drugih nijansi psihološke sfere i atmosfere koja neosetno ’’opkoljava’’ sportiste na velikom takmičenju. Možemo da sistematskim treningom ’’ojačamo’’ psihološki imunitet svakog sportiste na očekivane, ali i samo naslućene faktore. Budućnost sportskih uspeha lomiće se u psihološkoj sferi. Protekle decenije ta budućnost, kao plima, polako nadolazi. Tu i tamo, u toj vodi već se pomalo i davimo. Pitanje je da li bismo da je reč o golim okom vidiljvoj sferi, kao što je fizička priprema, dopustili da nas drugi ’’pretrče’’. Svakako ne. Zašto onda dozvoljavamo da nas nevidiljiva plima polako zapljuskuje i ostavlja bez daha? Problem je svakako, pre svega, u tome što spoznaja značaja psihološke kondicije zavisi od individualnog nivoa svesnosti u svakom smislu. Koliko je značajno vežbati mentalnu snagu, moraju postati svesni u prvom redu sami sportisti, pa treneri, menadžeri, sportski funkcioneri, klubovi, sportski savezi... Zatim, uz saradnju i dobru volju svih navedenih, psiholozi mogu da daju skroman doprinos koji može činiti razliku u sportskim ishodima.