IMA LI ŽIVOTA POSLE SPORTA?!

U sportu je fokusu afirmacija, postignuće, pomeranje granica, prevazilaženje svojih i tuđih merila uspeha, osvajanje novih takmičenja, odličja, tronova... Razmišljanje o tome da li sport ima alternativu, ili šta posle sporta i bez sporta, smatra se odvlačenjem fokusa sa onoga što je u aktuelnom trenutku važno, a to je rezultat koji treba ostvariti, sportski cilj koji treba osvojiti. U jednom segmentu sportske karijere to je potpuno tačno i apsolutno prihvatljivo. U nekim trenucima sportske karijere, život sportiste može da se svede u jednu jedinu tačku iz koje sportista jednosmerno treba da iskorači u punu sportsku afirmaciju i svoje najbolje postignuće u karijeri (ili ono što se naziva ’’životna forma’’, a označava niz najboljih sportskih rezultata). Međutim, postoje bar dva trenutka u životu i karijeri sportiste kada je životno važno da sport ’’ima alternativu’’. Prvo, na putu sportske afirmacije, praktično od prvih sportskih koraka, postoji mnogo situacija i okolnosti koje ne idu na ruku sportskoj afirmaciji. Sportska statistika je nemilosrdna i kaže da iako svi sanjaju o sportskom uspehu, tek jedan mladi sportista od 100, postaje afirmisan u sportu kojim se bavi. Za motivaciju je važno da svi istinski žele da budu taj jedan od stotinu, ali mnoge činjenice nas opominju da istovremeno treba biti pripravan i da se bude u onih 99. Dodajmo tome i mogućnost sportske povrede koja u bilo kom trenutku karijere, može momentalno da udalji sportistu iz života na koji je navikao. Značaj životne alternative sportu je sasvim jasan i psihološki neophodan za optimalno lično funkcionisanje, skladan razvoj ličnosti i očuvanje mentalnog zdravlja. Kako je autor ovih redova profesor, naglašavanje kontinuiteta u školovanju mladih sportista se podrazumeva. Druga situacija postoji u slučaju uspešne sportske karijere i ’’punog’’ sportskog staža. Svi sportisti, bez obzira koliki uspeh planetarnih razmera ostvarili i bez obzira koliko komercijalan bio sport kojim se bave, dolaze do tačke kada postaju ’’nekadašnji najbolji...’’ u svom sportu, nekadašnji osvajač medalja i takmičenja... U našem mentalitetu ’’čuči’’ naivno ukorenjeno ’’spasonosno’’ rešenje: ako je sport takav da je sportista ’’zaradio’’ toliko da ima da ’’troši do kraja života’’, ili bar da ne brine o prihodima i životnim rashodima, ili bar da ima rešena neka krucijalna egztencijalna pitanja... U psihološkom smislu, problem okončanja sportske karijere i ’’nastavak života’’ mnogo je kompleksniji od pitanja količine novca i prevazilazi geografski tamni vilajet našeg mentaliteta. Tranzicija sportske karijere fenomen je koji postoji širom sveta. Da li je sportista, živeći od treninga do treninga, od takmičenja do takmičenja, često u karantinskim uslovima, upućen na neretko uzak krug ljudi iz svog sporta, psihološki ’’osposobljen’’ da živi i funkcioniše van te višedecenijske rutine? Bez obzira na količinu materijalnih nagrada akumuliranih tokom karijere, svi sportisti su na toj tački svog života u potpuno istoj poziciji. Šta posle sporta? Čovek u četvrtoj ili petoj deceniji života, bez obzira na višedecenijcki sportski staž iza sebe, ima potrebu da i u nastavku života živi smisleno i dela svrsishodno. Sportska statistika je u toj tački poražavajuća. Mnogo sportista, postane ’’bez imena i prezimena’’, tumarajući kao prava legenda, ili samo utvara, ’’ostatkom’’ svog života. Sportski psiholozi i psihoterapeuti suočavaju se za različitim psihopatološkim fenomenima. I ta ’’crna statistika’’ je u porastu svuda u svetu. Da li zaista mora da bude tako? Autor ovih redova, ne samo kao profesor, već i kao psiholog optimistične životne orijentacije, zagovara stanovište da svaki sportista može da nastavi da se oseća korisno i uspešno, da može da premosti jaz između sporta i drugog dela (nećemo reći ’’ostatka’’) svog života. Bez obzira koliko je sportista bio ’’progutan’’ sportom i sportskim obavezama, može da pronađe smisao u nekoj drugoj vrsti posla, profesije i životnih obaveza. Nekada je to posao ’’na klupi’’, u sportskoj organizaciji, nekada nešto sasvim drugo. Svako može da otkrije svoje afinitete i ne ostane samo legenda, već nastavi da postoji kao stvarna osoba koja i u drugim oblastima ’’pretvara u zlato’’ sve čega se poduhvati.