SPORTSKO VELIČANSTVO ILI SPORTSKA LUDA: GOLMAN

Cilj svakog sporta je postignuće, što se u sportovima sa golmanom ogleda u postizanju što većeg broja golova. Ako su oni koji postižu golove, obično glavni zaslužni za pobedu, golman je ’’dežurni krivac’’ za poraz. Naravno, nije sve baš tako crno/belo. Stručna analiza izgubljene utakmice ukaže na sve slabosti tima. Odgovornost treba da bude zajednička i u pobedi i u porazu, ali... kada mala deca spontano igraju fudbal, vrlo retko neko dobrovoljno ’oće da brani. Svi bi samo da budu onaj ko će postići gol. Jer, suština je u postignuću i u postignutom golu. Kako, onda, nastaju ili postaju golmani? Određene sportske karaktistike su neosporno važne. Iz psihološke perspektive, golmane, više ili manje, neminovno pritiska breme najveće odgovornosti. Ne pamte se sjajne odbrane, onoliko koliko se pamte sjajni golovi. Da bi odoleli tom, a priori, osećanju krivice, golmani moraju biti emocionalno najstabilniji članovi sportskog tima, mentalno žilavi, hladnokrvni, smireni, fokusirani samo na loptu i njene kretnje, gospodari a ne krivci u svom prostoru, usamljeni sportski ratnici koji ’’čine razliku’’ nedozovljavajući da protivnik realizuje svoje ciljeve. Ako ste o sportu razmišljali kao o fer pleju u kojem su sportisti džentlmeni koji poštuju okvire megdana, protivnike i situaciju takmičenja, o golmanima razmišljajte kao o vitezovima koji čuvaju čast svog tima. To su često skromni ljudi, koji ne jure reflektore i zasluge. Dovoljan im je njihov prostor na terenu na koji će protivnik strahovati da zgazi. Možda poznajete i drugačije primerke ove sportske vrste, koja odudara od skromnosti i unutrašnje tišine, ali i oni se uklapaju u glavnu odliku homo golmanicusa –hrabro će poturiti glavu tamo gde niko ne bi nogu. Da li je to veličanstveno ili ludo?